Sve si, i sve nisi

Ti si sve ono što razara kad boli.
Svaki si muk, i svaki vrisak.
Onaj trenutak pred san i nebo u jesen.
Sve si ono što sam želela i što nisam, na istoj strani.
Sve ono od čega bežim i što slutim.

Ti si nemir i nema tišina,
zvuk sata kad mi najviše smeta.
Noć si kad tražim svetlost, a dan kad bežim od sunca.
Svetlost si i tama, i svaki košmar iz kog se teško budim.
Bespomoćnost i najveća snaga.
Onaj trenutak izlaska sunca i varljivo leto.
Hladna zima i smrt leptira.

Ti si skup svih mojih iluzija i svih nada.
Izumitelj tužnog kraja.
Početak svakog početka.
Kišno si jutro i slaba volja.
Sunčan dan i najlepši osmeh.

Ti si i trava i kamen, i zemlja i nebo.
Oluja i prolećni vetar, i talas i obala.
Plač si i tuga kada nema duge da svrati
posle borbe hladne kiše i optimističnog sunca.
Potrošeno mastilo i uzaludni pokušaji da nešto napišem.


Onaj si osećaj kada iznova pročitam omiljenu knjigu
i tišina kad je sklopljenu držim u rukama.
Pogled u nebo i
znatiželja kad mesec proviri iza oblaka.
Bistar potok i mutno jezero.
Sve si, i sve nisi.

Tuga si u srcima neuspelih ljubavi,
i novi dan kad proplakana noć nauči najvažnije lekcije
jednu umornu i tvrdoglavu glavu.
Izgrickani nokti osetljive i živčane osobe.
I sklopljene ruke u molitvi.

Pogled si u daljinu,
i osećaj koji me obuzme kad posmatram zalazak sunca
kako dodiruje more i tone.
Budilnik si u zoru
i nesanica koja nikako da prođe.
Sve si, i nisi sve.

Lek si i otrov koje tražim,

ali u pogrešno vreme.
Zvuk si pucketanja drveta u kaminu
ispred kojeg pijem vino samo kada mi nedostaješ.
I ona slika iznad kamina,
sa kojom razgovaram kao da si ti.

Vatra si u meni i jeziva hladnoća.
Pljusak si i buđenje života.
Slepilo i strah.
Ljubav si i rana, i onaj vekovima otežan uzdah.
Breme si vremena i lakoća postojanja.
Sve si, i sve nisi.

Ona si sekunda u kojoj mnogi izbegnu smrt,
i nesrećna okolnost.
Nevinost i greh.
Dečiji osmeh kada zmaj napokon poleti.
Pogled onoga koji prvi put dobija mogućnost da vidi.
Zimski si san medveda.
Sve si, i sve nisi.

Zvuk si u ušima onoga koga je tišina okovala u usamljenost.
Sigurnost si žene koja napokon zavoli sebe.
Korak si u nepoznato.
Pogled u prošlost.
Strah od budućnosti.
Ma, sve si... i sve nisi.

Čarobnjak si bez mašte, i mađioničar bez trikova. 

Špil bez karata, i najlepša kula od peska.
Ekstaza i pad.
Nirvana i oluja.
I bela si i crna,
i visina i dno.
I smrt i ponovno rođenje.
Ma sve si.
Sve nisi.

Otkud toliko moći u jednom čoveku,
da bude rana,
nezalečena,
sasušena u ožiljak?
Dubina očiju- nekih dalekih.