Reci mi bar

                  

Boleo si me i ja sam katkad tebe bolela,
ali bilo je sramno za rastanak
Umela sam da preživim sve vulkane tvoje naklonosti.
I da vešto prikrijem sve ostatke uništenja nakon maestralnog spaljivanja srca.

Boleo si me u onom  trenu kada sam se predala,
svim odlascima i ponovnim dolascima,
strahu i grču u iščekivanju  buđenja tvog ludila.
Umela sam da nosim bol kao najlepšu balsku haljinu
koju nikada nisam obukla, a obećao si.
Obećao si bajku.
Prinče!
Viteže 21.veka.

Cvrčak na ognjištu, a suza u oku.
Da li je to sreća u nesreći?
Ili obrnuto?
Da li je kraj ili tek početak
mrcvarenja duše tupim nožem tvoje bezobzirnosti?

Reci mi bar, da su dva koraka isto što i jedan
i ne daj mi nadu da ću nekada na tvojoj ruci ugledati bubamaru.
Pričaj mi o predanju
o zavetu Bogu,
reci mi da te ni sebi nema dovoljno.
Možda plač prestane da bude znak dezintegracije,
sloma ili štetne regresije,
već , u službi ega, samo privremeno pražnjenje moje napetosti.

Režiraj ponovo.
Ubaci realnost u naš početak,
bajke ostavi za neki drugi put,
ogrnut  susretom.
Na slepo samo idi sebi,
razočarenje će manje boleti.
Ne prognoziraj i ne obećavaj.
Kad oganj opeče besmrtnost,
ona počinje da nas izdaje.

Hiljadu snova u mojoj maloj predstavi,
u svakom si,
a samo sam jedan jedini put poželela
da me makar krajičkom svoga srca razumeš.
Da pokušaš makar da me svojim mirom smiriš,
da me zrelošću ukrotiš,
da me tišinom voliš
i poštenjem sačuvaš.

Znaš li da srce zigra kao mali listić na vetru
 kada čuje reči ljubavi na usnama onoga koga voli?
Duša  smisao u svemu probudi
kada najfinijim delovima sebe spozna ljubav u drugoj duši.
A kada joj je uskratiš ona vene,
jer se ponekad i sama boji sebe, nemoćna da prodre u svoju suštinu.

Ali ne vredi,
Iznuđen zagrljaj nije nikada zagrljaj,

to je nož u leđa sopstvenom rukom zariven,

a ja sam kao dete željno ljubavi sebe gurala pod tvoje ruke
da na trenutak bar osetim da, ipak, nešto diše tu gde ste bili ti i ja.
Ništa nije disalo.
Unapred ugušeno pogrešnim predstavama

Sada kada je pesak u satu stigao do kraja svog puta
mirim se,
Ali taj biser u oku, uvek preti da sruši svet u meni. 
Gubimo oboje, sem naših duša.
Rodiće se one ponovo, kao feniks iz pepela.
Pandan tome biće sunce u zoru,
neverovatno blago i milo rađanje.

Sada kada smo istkali put od gluve tišine,

ruše se zablude na čijim smo temeljima gradili
neke svoje istine.
Možda je i tebi goluždrava duša, ali ne brini, na svome je putu.
Nema više pada, nema gravitacije,
ovo je let bez pomagala.
Skoči, ne boj se.

Bila sam isuviše mlada da bih te volela toliko,
ti si bio isuviše umoran da bi se borio sa bremenom detinjstva koje sam nosila na leđima.
Bila sam isuviše svoja da bih videla da se u mom bežanju nalazi aktivan vulkan,
pa sam kao i sve žene suviše svoje- otišla.
Ubila sam vreme žureći. 

U brazdama kože čuvam tvoje otiske, duboko utisnute u njen reljef. 
Ti mene ne čekaš u tom vremenu mizantropije
I igraš tango sa Luciferom i srećan si.
A ja ću hiljadu vekova još, kao Kalimero vikati iz mraka:
NEPRAVDA! NEPRAVDA!
pa se onda, u istom tom mraku smejati svojoj naivnosti.

A ti ćeš jednom morati da mi objasniš
strah duše, i sve klonove osmeha izvađene iz rezerva
nekih boljih godina.
Jednom ćeš morati da mi onjasniš
zašto sam ih vadila kada sam imala tebe.