Koža je postala tanja za milimetar,
maleni mišići iza svake dlake na telu izgubili su svoj tonus ,
oduzet mi je dar da se naježim lepoti,
da zaplačem od tuge,
da podignem ruke ka nebu i izgovorim reči molitve.
Otrovala sam svoju krv onog dana kada sam te ranila,
a ti si spustio zavesu i teško zaplakao posle
komedije koja se izvodila na sceni pozorišta
„besmislenih osmeha.“
Oduzela sam ti mogućnost da je
Ikada više podigneš.
Otrovala sam svoju krv onog dana kada sam te ranila,
a trovala sam i tvoju,
pa sada kada mi misli prelete predelima neke davne jeseni
kada se setim lišća,
naših osmeha
i malenih dečijih očiju,
zajecam u sebi da niko ne vidi,
pa nadenem osmeh,
udahnem i krenem dalje.
Srce kako puca čućeš samo ti.
Bilo je vekova u mojoj duši,
vekova traženja,
nalaženja,
ispuštanja,
kajanja,
i onog „što si?“
i onog „što nisi?“
Prošlo
je mnogo vekova
u kojima sam čekala oči jeseni
u kojima sam čekala reči ispisane na papiru.
Obrisa tuge,
umora u nečijem srcu,
sat koji samo što nije otkucao dvanaest.
Da zagrlim dušom sve što je neko pokidao,
spalio,
zaledio.
Sobom umorio.
Da ponovo poželim stalno željeno.
u kojima sam čekala oči jeseni
u kojima sam čekala reči ispisane na papiru.
Obrisa tuge,
umora u nečijem srcu,
sat koji samo što nije otkucao dvanaest.
Da zagrlim dušom sve što je neko pokidao,
spalio,
zaledio.
Sobom umorio.
Da ponovo poželim stalno željeno.
Sto vekova u kojima sam tražila ljubav,
čistu,
neukaljanu sujetom,
odenutu hrabrošću,
ojačanu spremnošću
oblikovanu
i nikad umornu.
Čekala sam taj biser,
netaknut rukama zla.
Sto vekova.
Gde je moj lik sada u tvojim uspomenama?
U odeljku- „ne otvaraj nikada!“
ili u onom toplom kutku duše gde uvek rado zaroniš?
Pamtiš li toplinu?
Kalup naših tela.
Histeričan smeh
i suze.
Pamtiš li moje dlanove na tvojim obrazima?
Obzor više nije tako lep,
crna je linija koja razdvaja nebo i zemlju,
crna linija razdvaja i tvoju dušu sa mojom.
Ali još se naprežem da vidim lepotu u tom crnilu.
Još uvek crtam osmehe,
brišem prašinu sa tih predela,
pokušavam da razumem.
Da bar znam da si srećan,
ne bi mi pitanja o tebi ruke vezala u čvor.
Ali ne dam vreme nikome.
Unazad ga računam.
U staklenoj kugli od snova čuvam nas.
Tebe kakvog si
i mene kakvu sam želela da budem za tebe.
Tu si opet moj,
onakav kakvog te pamte talasi moje ljubavi.
I to more ne dam nikome.
I svako ne- napisano novoj ljubavi
na duši se rađa.
Svaki put.
Još sto vekova.
Zauvek.
Krv sam svoju otrovala kada sam te ranila.
čistu,
neukaljanu sujetom,
odenutu hrabrošću,
ojačanu spremnošću
oblikovanu
i nikad umornu.
Čekala sam taj biser,
netaknut rukama zla.
Sto vekova.
Gde je moj lik sada u tvojim uspomenama?
U odeljku- „ne otvaraj nikada!“
ili u onom toplom kutku duše gde uvek rado zaroniš?
Pamtiš li toplinu?
Kalup naših tela.
Histeričan smeh
i suze.
Pamtiš li moje dlanove na tvojim obrazima?
Obzor više nije tako lep,
crna je linija koja razdvaja nebo i zemlju,
crna linija razdvaja i tvoju dušu sa mojom.
Ali još se naprežem da vidim lepotu u tom crnilu.
Još uvek crtam osmehe,
brišem prašinu sa tih predela,
pokušavam da razumem.
Da bar znam da si srećan,
ne bi mi pitanja o tebi ruke vezala u čvor.
Ali ne dam vreme nikome.
Unazad ga računam.
U staklenoj kugli od snova čuvam nas.
Tebe kakvog si
i mene kakvu sam želela da budem za tebe.
Tu si opet moj,
onakav kakvog te pamte talasi moje ljubavi.
I to more ne dam nikome.
I svako ne- napisano novoj ljubavi
na duši se rađa.
Svaki put.
Još sto vekova.
Zauvek.
Krv sam svoju otrovala kada sam te ranila.
Нема коментара:
Постави коментар