Duborez

Pogledaj me.
U očima je prošlost već isplela mrežu od ljubavi, razočarenja i nadanja.
Daj osmehni se onoj crnoj mrlji na mojoj zenici.
Bar slaži da je neodoljiva.
Drhtim već.
Od hladnoće je.
Snegovi su već prekrili prostor mog udubljenja na vratu.
Lasta je pobegla sa ramena.
Brojim unazad.
Osvrćem se mahnito, jer bežim od svakog tvog pogleda.
Vidim ti oči i u zgaženoj dršci od lizalice.
I vazduh ima boju tvojih očiju.
Kažu da vazduh nema boju, ali tako je ledeno plav.
Ni metalna šipka od stepenica ne prestaje da me gleda.
Moj je svet prosut kao kutija klikera po staklenom stolu.
 Moje je telo od šećerne vune napravljeno,
svaki dodir sa tvojim usnama topi ga,
nestajem ali se ludački smejem.
Tako je često postalo nestati i ponovo se roditi zbog tebe
za tebe,
u inat tebi.
Tako je često postalo otopiti led iz ove kese u kojoj spavam,
Pa je ponovo napuniti prljavom vodom i zalediti na minusu
tvoje sebičnosti.
O, kako je čest zemljotres u ovom gradu u kome preživljavam sama,
širiš epidemiju i protivotrov daš samo meni
i likuješ nad mojom željom za životom
pripisujući zaslugu sebi za ovo disanje na aparatima tvog saosećanja.
Oblikuješ me
Preoblikuješ.
Valjaš me.
Razbijaš.
Vajaš.
Praviš duborez na mom telu.
Postaješ umetnik amater.
Umetnik nikada ne može iscrpeti interesovanje koje mu pruža njegova umetnost.
 Inspiriše te moja mekoća.
Postajem drvo lipe, lako obradivo.
Dok urezuješ ostatke svog nezadovoljstva na meni,
nemo čekam i postajem igračka.
Nikada upotrebljiva.