Hiljadu- kažem ti. Hiljadu u jednoj ženi. Ti mi ne veruješ, smeješ se mojoj naivnosti i kažeš da poznaješ samo jednu. Hiljadu lica krije ova maska, hiljadu sudbina i boja. Najdraža mi je ona u kojoj te volim- odćutim.
Danas sam siva-kažem ti. A ti mi ne veruješ jer vidiš crvenu i kažeš mi da ličim na vatru iz zmajeve duše.
Ja se smejem jer sam svoju, kao feniks, nekada iz pepela rađala, posle samoubistva. Kakva ironija, biti ubijen vatrom pa se iz nje roditi. Feniks si sa zmajevim krilima- kažeš mi. Ali ja želim da budem lasta. Mala, slobodna lasta. Pusti me da budem lasta- kažem ti. A ti me zadirkuješ kako su laste pitome, a osim neba nemaju ništa i nemaju kuda, pa je sloboda samo pojam, nebo ih ograničava- kažeš mi. One su ptice u velikom kavezu. Ti si dete divljine- ubeđuješ me. Suzdržavam se da prasnem u ironijosmeh. Moje su lisice od očaja skovane, nevidljive i zarivene u kožu. Šiklja crvena bujica a ti mi kažeš kako danas divlje blistam. Da li je do sunca?- pitaš me. A ja guram ruke u džepove da se ne vidi duše bol. Drhtim kao zastava koja leprša na vetru okačena naopačke. Simbol sam nevolje, pomislim dok ti gledam dušu u očima. Tu su vetrovi utihnuli. More je mirno. Stidim se pred tom tišinom. U mojoj su duši oluje bezbroj puta odigrale Baćatu. To je paradoks moje egzistencije. Ti me miluješ zenicama i odjednom postajem plava. Nebesko plava.
Ne želim da priznam da želim da izdahnem u toj boji. Stojim nema i hladna- hipnotisana plavetnilom, iako se negde u venama krv meša sa vodom. Duh mi je išiban bodljikavom vrpcom tvog pogleda na moj svet, a ja sam nezainteresovana da ga branim, kao životinja u laboratoriji, naviknuta na nasilje. Ti bi da slikaš po mom postojanju, paleta veselih boja viri iz tvoje suštine. Ali ja želim da budem lasta- vrištim ti pogledom. Oboji me u tamno- preklinjem te. Belom linijom pređi preko mojih grudi, da me prepoznaš. Nacrtaj mi lastina krila. Nacrtaj kavez sa otvorenim vratima. Pusti me da poletim. Ja sam ptica rođena za let- kažem ti. Želim da budem lasta. Ti se buniš jer nemaš duži rep, nemaš ni krila za let. Nisi ptica čak ni u snovima.
Bojim se kostima Dedala, bojim se da nikada nećeš naučiti lekciju od Ikara ako ti budem skovala krila od perja i voska svog zemaljskog života. Bojim se da ptica i čovek sa kriima nikada neće moći stvoriti ljubav ispod kaputa neba.
Danas sam siva-kažem ti. A ti mi ne veruješ jer vidiš crvenu i kažeš mi da ličim na vatru iz zmajeve duše.
Ja se smejem jer sam svoju, kao feniks, nekada iz pepela rađala, posle samoubistva. Kakva ironija, biti ubijen vatrom pa se iz nje roditi. Feniks si sa zmajevim krilima- kažeš mi. Ali ja želim da budem lasta. Mala, slobodna lasta. Pusti me da budem lasta- kažem ti. A ti me zadirkuješ kako su laste pitome, a osim neba nemaju ništa i nemaju kuda, pa je sloboda samo pojam, nebo ih ograničava- kažeš mi. One su ptice u velikom kavezu. Ti si dete divljine- ubeđuješ me. Suzdržavam se da prasnem u ironijosmeh. Moje su lisice od očaja skovane, nevidljive i zarivene u kožu. Šiklja crvena bujica a ti mi kažeš kako danas divlje blistam. Da li je do sunca?- pitaš me. A ja guram ruke u džepove da se ne vidi duše bol. Drhtim kao zastava koja leprša na vetru okačena naopačke. Simbol sam nevolje, pomislim dok ti gledam dušu u očima. Tu su vetrovi utihnuli. More je mirno. Stidim se pred tom tišinom. U mojoj su duši oluje bezbroj puta odigrale Baćatu. To je paradoks moje egzistencije. Ti me miluješ zenicama i odjednom postajem plava. Nebesko plava.
Ne želim da priznam da želim da izdahnem u toj boji. Stojim nema i hladna- hipnotisana plavetnilom, iako se negde u venama krv meša sa vodom. Duh mi je išiban bodljikavom vrpcom tvog pogleda na moj svet, a ja sam nezainteresovana da ga branim, kao životinja u laboratoriji, naviknuta na nasilje. Ti bi da slikaš po mom postojanju, paleta veselih boja viri iz tvoje suštine. Ali ja želim da budem lasta- vrištim ti pogledom. Oboji me u tamno- preklinjem te. Belom linijom pređi preko mojih grudi, da me prepoznaš. Nacrtaj mi lastina krila. Nacrtaj kavez sa otvorenim vratima. Pusti me da poletim. Ja sam ptica rođena za let- kažem ti. Želim da budem lasta. Ti se buniš jer nemaš duži rep, nemaš ni krila za let. Nisi ptica čak ni u snovima.
Bojim se kostima Dedala, bojim se da nikada nećeš naučiti lekciju od Ikara ako ti budem skovala krila od perja i voska svog zemaljskog života. Bojim se da ptica i čovek sa kriima nikada neće moći stvoriti ljubav ispod kaputa neba.
Нема коментара:
Постави коментар