Izmaštan dan. Ezoteričan i prilično nevidljiv. Lak za one koji su umesto dronjaka izabrali okove. Astralna je sloboda u ovom gradu u kome zvecka kuda god da zakoračim. Tek ponekad čujem tišinu - beskrajnu i plavu. Ugledam leptira i metamorfoza odjednom postaje moja religija.
Leptir je i jajašce i larva, i gusenica i čaura. Iz te se čaure rađa lepota koja sebe tako kratko daruje svetu, ali taman dovoljno da ga nauči jednoj od najvećih mudrosti. A tamo gde nema zveckanja okova često se oseti drhtanje od hladnoće. Ako se u tom drhtanju čuje smeh, samosvojnost je dar.
U
izmaštanom danu vidim čoveka sa vezanim rukama, smeje se širom otvorenih usta,
upućujući, preko ramena, pakostan pogled orangutanu koji mu pravi omču. Smejem
se i ja, tek da podržim tako hrabar stav da, i u najgorim trenucima, imamo
mogućnosti da ne biramo očaj. Sve je to aluzija nečega divnog, što u metežu
nije lako uočljivo, ali u tišini srca se itekako dobro vidi. Tona metala se
odmara na leđima ljudi koji žele slobodu, i da bi dospeli do nje pokoravaju se
svim tim korektnostima sistema, a tako je jezivo svirati te note na klaviru.
Podseća na Bahovu „Tokatu i fugu“, pa često jako zapušim uši kada neko, ipak,
krene. Mnogo je straha u tim zvucima, kao da se strah čitavog čovečanstva
sjatio u par minuta melodije, okovane pohlepom.
Šta je
drugo sloboda - do hrabrosti ljudskog bića da sa svojim životom radi ono što
hoće? A ta je hrabrost smeštena u dubini srca, gde leži neukaljana i čeka da
joj otvorimo vrata. Bolje neminovnost, ali mnogo bolji je izbor. Ništa nas tako
ne boli kao sopstveni kukavičluk da budemo ono što jesmo. Sloboda tako divno
miriše tamo gde je savest čista. Niko od nas nije na zemlji da bi ispunjavao
tuđa očekivanja, tu smo da ispunimo svoju svrhu time što ćemo dopustiti da ono
najlepše i najdragocenije u nama živi i diše uprkos tami koja često preti da
nas proguta. Izdići se i roditi se, baš kao leptir iz čaure. Obrisati suze i
verovati ponovo. I to je sve.
Нема коментара:
Постави коментар