Bezakonje u trenu tišine.
Nemoral u mislima.
Strast u 11 minuta daljine.
Rascep između snova krvari.
Probušen džep na duši uvlači hladnoću.
Mirim se i odustajem
pa od besa poludim.
Čekam te i bežim,
sve u jednom koraku do dna.
Upoznam te i ponovo zaboravim
kada se pomirim sa tačkom na kraju rečenice.
Pamtim te i maštam svaki put kada mi nem govoriš.
Negiram razaranje svih svetova moje tame
i puštam 3 centimetara svetlosti onda kada me
bez dodira rukama obaviješ.
Vrištim i zanemim kada te u litru ljubavi prepoznam. Bojim se i brišem kada me zaviješ u besmisao.
Tražim te.
Gubim.
Oblačim.
Svlačim kada mi pustiš dah kroz vetar.
Ubija me tišina dok koračam od stanice snova do realnosti.
Zvuk koraka i pseće oči razlivaju u meni ratnika kao
kanticu boje po ateljeu nekog umetnika.
Postajem čisto, belo platno na slikarskom stalku.
Postajem boja sa dvesta odsjaja.
Postajem inspiracija i blokada kada u zao čas dođeš
i nateraš me da izgorim.
Topiš i razlivaš po meni sve nijanse tvoje čežnje. Postajem produkt tvoje želje.
Postajem objekat divljenja.
Rukama napravljena bol.
Tvoje sam delo.
Tvoj prvi čin u ovoj tragikomediji. Tvoja sam noćna vila.
Pijun i kraljica.
Tvoja sam žena.
Nekada sam bila srna sa očima delfina.
Sada sam čekanje negde gde vozovi nikada ne prilaze.
Hiljadu stepenika do velikog zida
i boja gara- hladna i nema.
Нема коментара:
Постави коментар