Ne boli me
Ništa više.
Rane mi brzo zarastaju.
Rat je završen.
Moji frontovi su bili ljubav
umrljani krvlju zla.
Dok sam se borila nisam shvatala
Da je možda trebalo pustiti
Da me razvale boli
Da me sasvim obliju sumnje
I proteraju napolje
Prema rodnom mraku.
Da spoznam svoju svetlost.
Tako bih znala da nije pobeda
Ono što nas određuje
Već koliko smo puta imali hrabrosti
Da se borimo ponovo.
Možeš se saplitati bezbroj puta
Valjati se u blatu sopstvenih sumnji
Biti uhvaćen u kandžama konfuzija
Proći sve dimenzije bola
I skrojiti iluziju da je sve moglo biti drugačije.
Možeš čak i odustati
Ili postati poput njih.
Odreći se svoje kože
I svoje krvi.
Možeš vrištati
I mrzeti.
Hraniti bes.
ALI NEĆEŠ PREŽIVETI.
Možeš lutati
I bežati
Živeti život u hladnoći
Stvoriti svoj sopstveni unutrašnji Sibir.
Biti žrtva ludila
Izopačenih refleksija
Tuđih nesreća
I svojih demona.
Možeš sahraniti ljubav
I buditi prazninu iz praznine.
Gasiti svetlost.
Sagoreti.
Umreti.
ALI NEĆEŠ POBEDITI.
Možeš izvaditi srce iz grudi
promeniti svoj kod
I dati im svoje telo.
Neće te voleti ni tada.
Možeš i
Seći svoja krila
I stideti se
Jer ne umeju da lete kao ti.
Ali tada nećeš voleti sebe.
Umornom
Istina će ti zavrištati
Jer uvek jednom zavrišti
Da preživimo samo onda
Kada se predamo
Životu
Melodiji sopstvenog bića
Glasu u nama
Svetlosti koja isijava iz nas
kao pečat onoga što zaista jesmo.
I onoga što jedino možemo biti.
________________
Stefana Ivanović
Нема коментара:
Постави коментар