Znaš li?

Znaš li da je otrovni vek,

mutagen,

da svako od nas juri svoje strahove

kao čarobnjak svoj novi trik

da se reši čudovišta.

Znaš li da su čudovišta u našoj glavi

ljudi u našoj realnosti,

kojih ne možemo da se oslobodimo

sve dok ne oslobodimo sebe ograničenja

u čijim smo kandžama ostali

paralisani od straha.

Znaš li da sam sama

kao što si i ti sam,

i da sam uplašena,

kao što si uplašen i ti

i da sam jutros i ja

gledajući u nebo tražila smisao svojih okova.
Nekada sam se smejala zlikovcima

sada krišom plačem

kao kukavica,

kao izdajica.

Sebe.

Svoje rodne svetlosti.

Znaš li da smo svi jednaki

samo ubeđujemo sebe da nismo

ali realnost je, ipak, 

onakva kakva jeste.

Ne prihvatamo je

jer se plašimo da ćemo morati prihvatiti sebe

a te se istine bojimo najviše.

Ponekad,

reći istinu može da povredi više nego bilo šta drugo.

Istinu o odrazu u ogledalu.

Znaš li da sam i ja, kao i ti,

ptica u kavezu

koja se boji svojih krila

jer zna da je sloboda samo iluzija

i da je, kada pobegne iz kaveza,

pod nebom isti takav zarobljenik.

Samo sa iluzijom slobode.

I da i ja, kao i ti,

često ne vidim smisao,

ali me unutrašnji poriv vrišteći nagoni
da verujem

da će jednom, ipak, sve dobiti prizvuk suštine.

Kao kraljnji cilj života.

Znaš li?

da sam sve priče ispričala

sad više nemam nijednu

i ne mogu da oprostim

ni sebi,

ni njima

što sam od lošeg birala gore

jer nisam verovala da je dobro

dobro onoliko koliko se činilo.

I živela od ubeđenja

da se tama lakše podnese od svetlosti.

Znaš li da sam poverovala u to?

Kao opčinjena živela po vražjim pravilima

dok sam mislila da samo Boga nosim u sebi.

Pa oplakivala mrak,

jer nisam videla

da moje sunce sija samo za mene.

Znaš li da je otrovni vek,

i da svako sada juri svoje strahove.

Znaš li?