Sediš na vrhu mog sveta,
pritiskaš mi suštinu težinom svoje pokvarenosti.
i aluminijum oko tvoje dvofazne mišićne pumpe nije moguće istopiti na vatri moje volje.
Zamaraš me hladnoćom,
Zamaraš me apsurdom života.
Zakonima uma,
tom najsofisticiranijom stvari u Univerzumu
ali ja ne želim da znam rezultate naučnih istraživanja.
Ne želim da znam šta je gore ni da li ima života posle smrti.
Srcem se molim, štedim kolena.
Melanholijom se branim.
Iluzionista sam.
Želim da znam šta bi ona plavuša koja sam bila mislila o ovoj koja sam sad.
Ona je nosila srce u grudima, a ova sada ga nosi u njenim.
Prodaću ti za 250 dinara ovaj komad mog života, napisan s naporom, spakovaću ga u 15 mililitara izribanog voska, sa mirisom maja.
To je opera za ceremoniju krunisanja moje duše.
A ti mi zauzvrat pričaj o srcu plavuše kojim je ljubila tvoje rane.
Reci mi da li je bila dovoljno dobra da ti oplemeni bar jednu liniju života na tvom dlanu.
Pričaj mi o onome što je bilo.
Ja ću ti pričati o ovome što je ostalo.
Banalna diferencijacija.
Ali...
Ostala je tamo negde, u ćošku sobe jedna sena, u kojoj smo najviše ćutali zajedno,
da noću kada osetiš samoću shvatiš da nisi sam.
Ostao je tamo negde trag, otisak tvog postojanja,
u nekom majušnom prostoru u mojim grudima
da se, kada pomisliš da nisi bio voljen, setiš da je jedan otkucaj zauvek tebi posvećen.
Ostale su tamo negde na autobuskom stajalištu moje streplnje,
moj strah i nesposobnost da na neravnom tlu budem čvrst temelj na kome si želeo da izgradiš produkt svojih snova, tako dugo sanjanih.
Ostala je tamo negde u dolini tvog kreveta krivica
da ono „moglo je“ jače zazvuči,
da ono „šteta, bilo je zamalo“ zaboli jače na promenu vremena.
Jedno miholjsko leto.
Punč i novembar.
Ostao je negde na jastuku pupoljak snova koji nikada neće procvetati
cvet koji nikada više neće zamirisati.
Ostao je, zakačen na ulaznim vratima, jedan nespretan pokušaj,
da tračkom plamena otopim santu leda.
Pogled u nebo i
bremenom zaborava otežan neuspeh.
A bilo je zamalo.
Нема коментара:
Постави коментар