PREPOZNAVANJE

Ne mozes spoznati ljubav dok je god uklapaš u unapred osmišljene kalupe, dok je god meriš, premeravaš i kratiš, produžavaš i krpiš jer po svaku cenu želiš da je uklopiš u svoje kalupe, za koje uopšte nisi ni siiguran da su kalupi od Neba darovane ljubavi. Nećeš je nikad spoznati ako je dobiješ i odbaciš jer je loše porubljena, ili je negde nabran šav. Nećeš je prepoznati upornim pokušajima da je ukalupiš, jer ona nije predviđena za kalupljenje. Ljubav ćeš prepoznati ako si spreman da je primiš u onom obliku u kome je i dobiješ. Takvu kakva je, sa svim nedostacima i greškama. Jer ćeš jedino tako moći da je poneseš kao neko ko je nje i dostojan.
Ljubav ćeš sačuvati ako sačuvaš sebe od potrebe da je menjaš. Ako sačuvaš sebe od svoje halapljive potrebe da je poseduješ. Od zahteva svog neznanja da bude ono što ti misliš da treba da bude. Kada je silom smeštaš u neki kalup ona se guši, a ako je kalup preveliki za njeno postojanje onda se ne oseća sigurnom. Jedina sigurnost u koju može uploviti, ako kalupa čak i ima, jedini u koji može sigurno stati je kalup prihvatanja, jer je prihvatanje ne kalupi, prihvatanje je obavija sobom i štiti, hrabri i uvažava.
Ako se već nalazi na tvom putu prihvati je ili pusti ako je nisi dostojan. Ne muči je svojim egoističnim pokušajima da je učiniš takvom da odgovara tvom egu. Ljubav nije jedna, sve su ljubavi, koje prolaze kroz naš život, ljubav. Ali smo dostojni one koju nećemo kalupiti, nego kojoj  ćemo dopustiti da se sama uklopi u kalup našeg srca, u kalup naše duše- čistim prihvatanjem. Otvorenim srcem. Spremnošću da zaista volimo. Jer voleti je lako u rečima. Velike su reči saveznik zabluda. Prvi i veliki promašaj ljudskog bića vrednog onog najvrednijeg- ljubavi.  

Donkihotski život (tragaocu)

Možda još ima vremena da te ubedim da ne zalaziš u dubine iz želje da otkriješ suštinu sveta.
Ni delo Boga koje smelo i sigurno završavaju ljudi.
Tamo gde je mrak svetlosti nema, a gde ima svetlosti život je prihvaćen onakav kakav jeste.
Svako lice koje budeš video krije tajne od života darovane, i svako traži svoje mesto na zemlji verujući da mu nešto ovde i pripada. Svako će ti reći da su planovi zreli, a da nijedno u sebi ne nosi prihvatanje života onakvog kakav jeste, ljudi će lagati, ponekad ne iz pakosti, već iz neznanja, reči su varljive, lica će ti reći. Sve je to bekstvo, ako se budeš pitao. Bekstvo od besmisla. I traženje smisla u ovoj prolaznosti. Ako ikada budeš razmislio o tome shvatićeš da sve to nosi sa sobom duboku tragičnost. Tragičnost ljudskog bića što mora da postoji u svoj toj izobličenosti.
Rodiš se go u svetu hladnoće, bez dlake da te štiti od zime, bez čvrstog instinkta da te štiti od zla,  bez ičega u rukama, a dobiješ misao kao oružje kojim ćeš se braniti kroz život, u kome je potrebna veština.
Rodiš se bespomoćan, nesposoban da izabereš, pa ti daruju svoje istine, ali vrlo često ti ne daruju mgućnost da ih menjaš, ni da saznaješ nove pa živiš sa njima i njima, jer je to jedino što znaš, i budeš zbog toga kažnjen. Rodiš se u svetu u kome imaš slobodnu volju, ali nikada ne smeš da izabereš smrt, iako nisi ni svestan da je i samim načinom života biraš ili su ti je već izabrali, jer ćeš zbog toga biti kažnjen. Imaš slobodnu volju ali ne smeš da biraš ni svaku ljubav, jer ćeš i zbog toga biti kažnjen, kao da se ljubav može birati. Katkad će od sebe kidati da bi ti bio ceo, a nekada ćeš ti biti komad koji čini tuđu prazninu. A ni jedno ni drugo nečeš izabrati. Ponekad će te voleti, a vrlo često će samo tražiti ljubav.
Rodiš se u svetu u kome je strah loša emocija a moraš se bojati dobrog Boga. U kome se potencira ljubav iz straha, a ne ljubav iz lojalnosti. Shvatićeš da je su odatle koreni egoizma. Samoživost je nametnuta. I dobro i zlo su samo reči, jer ih svako drugačije tumači. I koga kriviti zbog netačne vage? Koga kriviti zbog neispunjenih nametnutih ciljeva? I kako kriviti sebe kada nisi znao?
Videćeš mnogo nelogičnosti, neće te ceniti zbog dobrote tražiće veštinu, ali će te ipak mrzeti ako je nemaš, i žaliti te ako je imaš, i bićeš prinuđen da bežiš od sebe i sveta da se opet nađeš, ako imaš sreće da se ne izgubiš shvatićeš da se od sebe ne može pobeći, a ako se izgubiš lutaćeš zauvek.
Nećeš shvatiti ni ono- zašto, ni kako, ni kome, ni kuda, a moraćeš da koračaš, moraćeš da se budiš i da koračaš kroz minsko polje, ni sam ne znajući koliko dugo.
Verujem da ti nikada neće postati cilj ono što može spaliti vatra, ni ono što možeš izgubiti na sledećem čošku, ni ono što ti daje moć tela ali ti oduzima moć duše. Da te nikada toliko neće slomiti svet da zaboraviš da, iako se sve čini apsurdnim, negde u svojoj suštini to, ipak, nije. Verujem da ćeš kao pravi tragalac, posle izvesnog puta, prestati da tražiš van sebe, da ćeš prestati da tražiš smisao na tuđim licima, i da ćeš započeti putovanje u sebi i da nećeš ići predaleko jer je ono važno često na dohvatu ruke.
Veruj mi, nikada nećeš otkriti smisao ako ga tražiš van sebe. Jer svako nosi svoj smisao u sebi, univerzalni smisao gotovo i da ne postoji, sem, možda onog,  da smo iz jedne krvi stvoreni i da se moramo voleti da bismo se razumeli. Mržnja razara, ljubav spaja.
Odaberi dobro za sebe.

Nokturalno škrabalo

     U vrtlogu ludila i mira počiva priča o nama. Toliko zrelosti i nezrelosti u jednoj ženi, toliko latentnog nemira i ljubavi u jednom muškarcu. Ljubav je razapeta pokušajima da spoji ambivalentni pristup u nastojanju da se dodirnemo bar milimetrom naših duša.  Duše su vapile za spajanjem. Vapile su za tragom u večnosti. Ali presušile su, jer vode u tom izvoru nije bilo.                

        Na putu do tebe bila sam klovn bez cirkusa. Bila sam pozorišna luda bez smisla za humor. Bila sam puž na sred ulice. Bila sam duga u gradu na čijem tlu nikada nije pala kiša, a nebo nikada nije dodirnulo sunce. Bila sam lasta bez kompasa. Voz bez šina. I u trenutku kada sam bila dan, ti si postao noć, crna i bez zvezda. Sada između dve daljine ja sam drvo na sred pustinje. Usamljena planeta negde u kosmosu. I zvezda kojoj niko nikada neće dati ime. Sada između dva kraja, ja sam kap kiše u okeanu.  
                     
      Sreća kao i nesreća stvar je trenutka, ali se nadam da si srećan tamo u tom svetu u kome moj duh više ne obitava. Nadam se da je svaki tvoj trenutak, onaj u kome odlučuješ da se „i danas“ smeješ, u inat svim tugama koje su te lomile. Nikada ti nisam rekla koliko se kajem što sam dopustila da naš kraj bude obavijen velom besa, krivice i ogromne tuge. Nepromišljenosti i nezrelosti. Slepila. Iako se za kraj nikada nisam pokajala. I sada nakon svega sam duboko uverena da je temelj određenih koraka mnogo ranije postavljen. Nadam se da ovo ne liči na opravdanje, ne pokušavam da se opravdam. Pokušavam da shvatim ono što ti možda već i shvatiš. Otisak nekih koraka unapred je već utisnut. Sad..hoćemo li ih zateći blatnjave ili suve kad još jednom zagazimo... od nas zavisi. Ali kraj je uvek kraj, sa koje god strane ga posmatramo, pa trčali ili puzali, svede se na ono zbog čega je i počelo. Da se završi. Sve je to duboko utisnuto u prošlost. I naša arhiljubav, otisnula je svoj trag i od njenog praska stvorila se budućnost koja se nikada neće setiti njene tananosti. To je već delo naših nespretnih pokušaja da nešto naslikamo. A nije isto voleti umetnost i njome se baviti.

     Nadam se da ćeš u ovom svetu surovog neznanja, napornim pokušajima ipak saznati da ona taknka nit koja spaja dvoje ljudi nije ljubav. To je žrtva. Spremnost da žrtvuješ poneki deo sebe da bi slagalica koju želiš da složiš mogla da se uklopi. Da je okreneš, priđeš joj iz drugog ugla, ili joj prosto zameniš mesto. Ne da menjaš svoju suštinu, već da žrtvuješ svoju taštinu. Iz toga se rađa ljubav. Ona ka kojoj svi težimo. Ona sa božanskim sjajem. Ljubav je stacionarna, ali koraci koje pravimo da je dostignemo nikad ne miruju, samo moramo biti spremni da zakoračimo van sebe. Taj je korak najvažniji na putovanju na kome težimo da pronađemo blago ljubavi. A ako ga ne pronađemo ostaćemo zauvek siromašni. A od tog siromaštva umire duša.

Od početka do kraja bezbroj je koraka, peanizam duše počiva u onom koraku u kome rasprskavanje svetlosti dodiruje i najmračnije delove njene suštine. Tada se ona budi. Tada se rađa ljubav. A nadarenost duše niko ne sme potceniti. Jer svaki pokušaj da joj se suprotstavimo  nezgrapan je i jalov. Njena je mapa u vreme utisnuta. I pratićemo je samo ako smo sposobni da prepoznamo kuda ona to vodi. Verujem da ćeš vremenom naučiti da dešifruješ sve te simbole kojima je pisala tvojoj večnosti. Naslućujem divan rukopis. Samo se ne pitaj više kuda sunce ide kada zalazi, udahni delić večnosti koji je samo tvoj i veruj da se iza brda gde sunce utihne rađa ljubav koju ćeš na kraju ipak upoznati. Jer dah sunca umiriće tvoj uzdah kada umoran na jastuku brojiš unazad. A dodir noći više neće biti tako težak.                                              

         Želim ti sreću na ovom putovanju, i ne zaboravi na putokaze, možda ne moraš napraviti više od jednog koraka da bi našao to što tražiš. I, molim te, vodi računa o tišini. Kada govoriš, govori dušom, ali govori do kraja. Duša vene od tišine.  

POSTIDI SE

Gledam,
grliš me na fotografijama,
smeješ se,
ja se gubim
u tim vremenima prošlosti,
čupajući korenje sadašnjosti
koje se obavija oko mene.
I setim se.
Stradali smo.
Tvoje su oči dubina neba,
i prsti me tvoji vraćaju tim visinama,
dok osmeh čini da zaboravim ko sam.
I zaboravljam.
Ponovo zaboravljam.
Ali nažalost, setim se.
Stradali smo.
Prevario si me kao vreme trogodišnjaka,
kao starost produkte plastične hirurgije,
kao smrt velike snove.
I trenutak je bio dovljan
da shvatim da samo u mislima
možemo biti večni.
Ipak,
stradali smo.
Sada,
kao prosjak krijem svoje lice
sumnjičavo hladna
i slušam ono što život,
tvojim rečnikom,
priča.
I pitam se,
da li je buđenje najvrednije u meni?
Slobodna sam kao sloboda,
kao novi dan
kao put ljubavi,
no, ipak
strah besedi u meni
da je strašnije od toga da ćeš me ostaviti
bilo to da ćeš biti nesrećan.
A slušala sam te
kroz školjku svih mojih nedostižnosti
zvučao si kao srećan kraj.
Neće te spasiti sada

ni vera,
ni neverstvo.
Ni duša stavljena na kolena.
Moj mikrosvet visi na tvom dlanu.
Zajedno smo zbunili ljubav.
Pa dok vodiš ljubav sa mojim pesmama,
postidi se makar.
Žvaćem ostatke svojih očekivanja,
umačem prste u priču projektovanu
nakon kraja,
više ništa nije isto,
izmenjeno i izobličeno
dugim razmišljanjima
i vraćanjima tamo
i bežanjima odatle.
Pobegla sam od tebe
jer si iscedio moju dušu
svojom bolešću.
Mesta koja ne ljubiš su umrla,
ego je davno sahranjen,
pitanja izmučena.
Ali, dah bih dala da znam
da u tebi, ponovo, neko diše.

Ne mogu Bogu na oči

Stvaraš mi nevolje.
Obrćeš me oko svog prsta
kao što se čigra okreće oko jedne ose rotacije.
Zavrtim se kada me udariš bičem tvoje strasti.
Omiljena sam igračka u tvojim rukama.
Menjam oblik svaki put kada poželiš da se igraš.
Pa budem od drugačijeg materijala
na svaku tvoju promenu raspoloženja.
Od gline sam kada me ljubiš,
u danima mira sam od plastike
od kosti kada želiš da me boliš najviše.
Stvaraš mi nevolje.
Nevidljivim rukama po mom telu rađaš umetničko delo.
Potežeš najčudnije pokrete
lediš me,
topiš,
izlivaž
Razmazuješ me svuda po objektima moje čežnje.
Protežeš se duž cele moje suštine.
Ja lelujam kroz stvaralaštvo.
Branim se.
Rukama od gline krenem da te zagrlim i slomim se.
Budim se, pa ponovo zaspim.
Oblačim me i svlačiš jednim pokretom ruke tvog interesovanja.
Budiš ludilo u meni,
Pa ga na isti način u ubiješ
i zatvoriš me u tamnicu frigidnosti.
Nateraš me da poletim i najjače se razbijem o pod.
Sakupljaš me.
Pa prosipaš.
Režeš me i prodaješ za dinar.
Pa me isušenu kupuješ.
Greješ me i lediš.
I postajem skulptura od leda.
Smesti me u  Ajsrizenvelt
biću tvoja figura vredna divljenja.
Misliće da me je sama priroda stvorila.
Ćutaću.
Dozvoliću da mi se dive.
Pređi rukom preko mene pa me otopi,
nateraj me da poludim na toj vatri,
Pa me gurni u hladnjaču.
Ostaću čvrsta.
I tako izobličena.
Rešiću konflikt sa svojim telom.
i znaćeš: Ne mogu Bogu na oči, kada dođe dan.

Ko sam to ja

U mrak se ulivam,
iz mraka se radjam kao svetlost
I za tebe ponovo sijam.
Od praha oblaka kujem potkovicu sreće,
i ne dam da vide strah u mojim očima.
Žile na vratu krijem ispod tone kože,
jeftino kupljene od Javanskog tigra,
nekog već davno ubijenog i bolesnog jelena.
Pružam ruku iz tame,
nekom čoveku u tami,
i osećam samo kišu na dlanovima.
O, kako je teška svetlost u jutarnjim satima.
Kada sunce preti da, posle kišne noći, sprži obećanja u porama.
Crkveno zvono me ne podseća gde sam krenula,
ni da li je put to što putem nazivam,
Miris tamjana širi se gradom ali tek ponekad poseje plod na nečijem srcu.
Na mom je korenje sraslo i napravilo čvorove.
Posramljena tuđom sramotom,
ubijena već sto puta ubijana,
osramoćena pred svojim pesmama,
Izdana kukavičlukom nejakog srca,
postiđena zbog iskrenosti svojih reči
još jednom gledam oči utvare i pitam se- ko sam to ja?!

Prvi čin nemilosti

Bezakonje u trenu tišine.
Nemoral u mislima.
Strast u 11 minuta daljine.
Rascep između snova krvari.
Probušen džep na duši uvlači hladnoću.
Mirim se i odustajem
pa od besa poludim.
Čekam te i bežim,
sve u jednom koraku do dna.
Upoznam te i ponovo zaboravim
kada se pomirim sa tačkom na kraju rečenice.
Pamtim te i maštam svaki put kada mi nem govoriš.
Negiram razaranje svih svetova moje tame
i puštam 3 centimetara svetlosti onda kada me
bez dodira rukama obaviješ.
Vrištim i zanemim kada te u litru ljubavi prepoznam. Bojim se i brišem kada me zaviješ u besmisao.
Tražim te.
Gubim.
Oblačim.
Svlačim kada mi pustiš dah kroz vetar.
Ubija me tišina dok koračam od stanice snova do realnosti.
Zvuk koraka i pseće oči razlivaju u meni ratnika kao
kanticu boje po ateljeu nekog umetnika.
Postajem čisto, belo platno na slikarskom stalku.
Postajem boja sa dvesta odsjaja.
Postajem inspiracija i blokada kada u zao čas dođeš
i nateraš me da izgorim.
Topiš i razlivaš po meni sve nijanse tvoje čežnje. Postajem produkt tvoje želje.
Postajem objekat divljenja.
Rukama napravljena bol.
Tvoje sam delo.
Tvoj prvi čin u ovoj tragikomediji. Tvoja sam noćna vila.
Pijun i kraljica.
Tvoja sam žena.
Nekada sam bila srna sa očima delfina.
Sada sam čekanje negde gde vozovi nikada ne prilaze.
Hiljadu stepenika do velikog zida
i boja gara- hladna i nema.

UMETNIK IZ BLOKA 77

Rekla je da ako pogledam unazad videću siluetu prošlosti koja će mi usamljena mahati iz nekog mraka. Ne znam zašto joj nisam verovala. Verovala sam sablasti u svojoj glavi odevenoj kao dodola. Rekla mi je da ćemo ovaj put prizivati sunce. Ne znam zašto sam joj verovala. Bila je to jedna od najgorih kiša čiju sam snagu osetila na svojoj koži. Donela je istinu. Vera i sumnja bile su različite strane istog novčića, a ja sam, kao i većina stanovnika na planeti Malog princa, jurila neku svoju fikciju čvrsto uverena da ona postoji. Trenutak kada se nađete oči u oči sa istinom stvara srklet duše od koje se osuši život u svakoj biljčici na ovoj planeti. A sve je tako lepo disalo, i moj se život, tih dana, odvijao u ritmu disanja drveća.                                                                                                        

Ponekad, koliko god bili pobornici istine, poželimo da zatvorimo vrata njenom prisustvu u našem životu. Istina je teška, ali donosi revoluciju. Revoluciju duše. A jedna od najvažnijih revolucija je upravo revolucija duše. A ona se podiže u samoći, kada se naše postojanje stopi sa postojanjem Univerzuma. I kada svet pogledamo očima zemlje, kamena, malog listića ruže ili očima obične šumske zmije. A tim ćemo očima gledati kada svoje zatvorimo, i ispod kapaka naslutimo neki novi život  Biti na putu istine jako je teško, govorenje o njoj može se shvatiti kao sirova demagogija koja je, bez obzira na sve, i dalje moćna da zavede poneki um.
Govoriti o istini moramo pažljivo, i što je najvažnije moramo paziti kome govorimo. Nisu svi sposobni da je prepoznaju i prihvate. Pa opet ono što je za nas istina za nekoga to ne mora biti. A sve nas ovo uči da je generalizacija odlika onih manje hrabrih stanovnika planete Zemlje. Moramo biti spremni da razumemo ono očima nevidljivo. Jer ispod površine se krije ono što naizgled i nije tako očigledno.                                      

Kada putujemo sebi naići ćemo na sijaset razloga da ostanemo tu gde jesmo, jer preterano zalaženje u dubine može dovesti do gušenja, ako ne uspemo da na vreme isplivamo. Sekunde nas ponekad dele do večitog mraka. Rizik je ono što nas razlikuje od onih koji nikada neće krenuti na to putovanje. Spremnost da rizikujemo. A bez rizika sve je tako kabasto, ogromno a prazno.                                                                                         
Jednom mi je rekla da se o životu ne piše, da se život živi, i bila je u pravu. Samo što je pisanje za mene bilo kao vazduh, bez koga bih postala hladna kao led. Sada nakon svega proživljenog, a to je tako malo u poređenju sa ovim divnim Univerzumom, u poređenju sa svim iskustvima na ovome svetu, to jedan grumen iskustava koje mogu smestiti u džepić one stare, omiljene, košuljice u kojoj sam snila najlepše snove.. sada nakon svega toga, a toliko još čeka, mogu reći da je život onaj točak na vodenici, ispod koga protiče voda. I pri svakom okretu on dotakne vodu, i svaki put novi deo vodenice dotakne novu površinu vode. Sve je drugačije... i sve se menja. Zemlja se okreće, i najdalja tačka života najbliža je promeni..Voda koja ne protiče, ustajala je i prljava. Neretko zarazna i opasna. Pa zar i sam život nije takav? Tekući. Stalno u pokretu. Nepovratno putuje. Zar nas ne uči tome? Tako nas divno uči tome. Život nije demagog. Život je praktičar. Šta nas to sprečava da mu verujemo? Tako nam divno, bez reči, govori i pokazuje kuda treba ići. Bez skrivenih putokaza i simbola. Koncizno i jasno nam daje do znanja ko smo, u stvari, mi.

Jednom sam joj rekla da jedini život koji ima smisla jeste onaj u kome se u bolu sazreva, i hvata se u koštac sa njim. Jer jedino tako imamo sposobnost da pobedimo sopstvena ograničenja. Rekla sam joj da moramo voleti ljude, i život čak i onda kada ne nudi baš najbolja rešenja, i da moramo odabrati najbolje od svega što nam je dato i ponašati se kao da je to najviše što možemo dobiti. Diviti se slobodi. Snazi. Nesalomivosti. Jer ništa, u stvari, nije toliko veliko da bi nas moglo slomiti. Rekla sam joj da moramo biti blagi i ljubazani. I biti spremani dati najbolje od sebe. Opraštati. Opraštati. Opraštati.. Trpeti ponekad. Tolerisati. A ako je to potrebno i braniti sebe. I voleti, voleti, voleti..bez obzira na sve. Sve dok ne dođe trenutak da se krene. Ne brinite se zbog ružičastih naočara, uvek odaberite da takve stavite kada sakrivate svoje oči. Svet je užasno mračno mesto bez njih. Kada razmišljate o koracima, razmislite dobro da li je potrebno napraviti čak i jedan. Ponekad moramo pustiti da se stvari dese same od sebe. Dok se mulj ne slegne i voda ne razbistri, od preteranih pokušaja da trčimo kroz nju. Čovek mora biti spreman za polazak i prelaz. Nezadovoljstvo i nemoć se javlja iz straha od uništenja, od smrti i od poraza. A kada smo spremni za polazak ništa nas ne može sprečiti da živimo život onako kako najbolje umemo. Kada shvatimo da hodamo po tankoj žici bićemo spremni da taj korak izvedemo kao prave akrobate. Kada postanemo svesni činjenice da je život težak sam po sebi, usvojićemo nevidljivi zakon života. A taj se zakon odnosi na činjenicu da teškoća kada se prihvati sa sobom donosi olakšanje. To je ono kada uplašimo strah tako što se suočimo sa njim.                                                                                                                         
Rekla sam joj da je teško biti čovek, možda je najteže odgovoriti sebi šta treba biti čovek, ali u poređenju sa Univerzumom ništa nije toliko daleko da se ne može, ako ne telom, bar umom dosegnuti i živeti. Svemu tome smisao dalje ljubav- kao krajnja tačka ljudskog života, kao najzreliji plod čovečanstva. Ljubav u svim svojim oblicima.  Ljubav i život nikada ne mogu ići odvojeno. Jer je život ljubav isto koliko je i ljubav život. I jedno drugom daju smisao. Ljubav je suština života. I bez nje smo siromašni i prazni kao boca koja putuje morem bez pisma, bez broda, bez imalo čiste tečnosti u sebi. Bez nje smo samo oblici koji se kreću u pravcu u kome svetlost nikada nije zaigrala valcer. A to je tako divan prizor. Moj omiljeni oblik ljubavi je onaj kada volimo život. Najčistiji je. Iako ponekad može biti odeven u samoću  Rekla sam joj, ali je nemo ćutala. Ni danas ne znam da li mi je poverovala pa se pokajala, ili okrenula leđa i zgrešila. Tišina je možda najbolji odgovor za sve. Često sam pisala i o njoj, a tako je lepo nisam volela.
Iako sam katkad i ja ćutala.

Slomile me daljine

Slomile me daljine, na mapi nepostojeći grad,
koraci i
saplitanja.

Slomile me daljine,
sve prećutane reči,
i izrečene,
i one na pola ostavljene stvari,
i zdravo
i zbogom.

Slomile me daljine,
i grč u srcu
i klovnov osmeh na licu,
i stani,
i ne idi
i idi.

POBEDI

Napuni pore ljubavlju,
svim onim tananim nežnostima dok koža ne počne da bridi od temperature tvog srca.
Udahni mir kao svež jutarnji vazduh toplog decembra.
Brazde na telu neka nabubre od lepote.
Nokatne ploče neka zasijaju od miline.
Neka se vlasi kose napune toplinom nekog novog početka.
Neka se pluća ispune gasom bezrazložne sreće.
Samo diši.
Diši kao da si se tek sada otkrio moć u svojim grudima.
Poželi sreću.
Neka se koža naježi od siline emocija kada nekome drugom poželiš sreću.
Podigni se na prste i ispruži  ruke kao da si u teatru i izvodiš baletski stilizovan pokret pobede.
I pobedi.
Pobedi sebe.
Pobedi sva sumnjiva lica u svojoj glavi koja ti govore da ne možeš.
Pobedi sve one koji čekaju tvoj pogrešan potez i pad.
Pobedi senke.
I šum.
I gluvu tišinu.
Probudi večnost u sebi i igraj.
Šta god da se desi igraj.
Igra je najozbiljnija stvar koju možeš sebi darovati.
Ne daj da te ubede da se stidiš što u sebi nosiš dete.
Poželi sebi sreću.
Razgovaraj sa nepoznatim čovekom na ulici, ne boj se njegovih namera
odraz je to tvoje duše.
Toplinom obavijaj sva promrzla srca, njima je najpotrebnija.
Daruj je i sebi,
Kada je hladno i kada je u srcu zima, pomiluj se.
Zagrli se, dodirni rame obrazom,
Oseti sebe.
Ne boj se.
Ne postavljaj pitanja već veruj.
Nenametljivošću se istakni.
Slobodom daruj i daruj slobodu.
Dodirni nebo i po prvi put dušom svojom poleti.
Neka treperi u grudima kao da se iz čaure rađa hiljadu leptira.
Neka se nebeski cvetovi rasprsnu iznad zemlje,
a ti podigni pogled i divi se.
Nauči da vidiš vetar.
Onda će duvati u pravcu u kom ti želiš.
Voli tako da onaj koga voliš može slobodno da raširi svoja krila
i u tom letu i sam dodirne nebo.
Neka veselo zapevaju pahulje prvog snega i svaka neka bude ljubav.
Voli tako da nikada ne zaboraviš
i da nikada ne zaboravi.
Vrhovima prstiju dotakni njene bore i reci joj da je voliš.
Dlanovima dodirni njegove obraze i reci da se ne bojiš.
Iskrenošču gradi.
Lojalnošću održavaj.
Ne daj da te prevare da je uzalud.
Hrabrošću osvoji.
Snagom opravdaj.
I život i smrt.
Sve ima smisla.
Sve je to put. Istraj.
Jer istrajnost u borbi jedino vredi.
I tek posle kraja lepši početak dođe.
U sebi svetlost probudi.
I radost,
i najlepšu nevinost dečiju.
Nevinošću ćeš primati čistu ljubav s neba.
A ti ostani. Sačekaj je.
Kada te jure ne beži,
strahom se hrane samo uboge duše.
Neka hiljadu vatrometa života izvedu spektakl za tebe.
Hrabrost je najzreliji plod čistog srca.
Spokoj je proizvod verujućeg srca.
Uvek veruj!
Voli ljude i život čak i kada ne nudi baš najbolja rešenja.
Odaberi najbolje od svega što ti je dato.
Velika je duša malim srcima nevolja.
Ne boj se, nisi sam.
Osmehom koračaj po trnju nekih nejakih ruku ljudskih.
Oprosti onima koji ne znaju šta čine, a najviše onima koji znaju.
Snaga je tvoja kapija trijumfa.
I slavi sebe!
Voli sebe!
A najviše od svega  posreći se sebi.