Možda
još ima vremena da te ubedim da ne zalaziš u dubine iz želje da otkriješ
suštinu sveta.
Ni delo Boga koje smelo i sigurno završavaju ljudi.
Tamo gde je mrak svetlosti nema, a gde ima svetlosti život je prihvaćen onakav kakav jeste.
Svako lice koje budeš video krije tajne od života darovane, i svako traži svoje mesto na zemlji verujući da mu nešto ovde i pripada. Svako će ti reći da su planovi zreli, a da nijedno u sebi ne nosi prihvatanje života onakvog kakav jeste, ljudi će lagati, ponekad ne iz pakosti, već iz neznanja, reči su varljive, lica će ti reći. Sve je to bekstvo, ako se budeš pitao. Bekstvo od besmisla. I traženje smisla u ovoj prolaznosti. Ako ikada budeš razmislio o tome shvatićeš da sve to nosi sa sobom duboku tragičnost. Tragičnost ljudskog bića što mora da postoji u svoj toj izobličenosti.
Rodiš se go u svetu hladnoće, bez dlake da te štiti od zime, bez čvrstog instinkta da te štiti od zla, bez ičega u rukama, a dobiješ misao kao oružje kojim ćeš se braniti kroz život, u kome je potrebna veština.
Rodiš se bespomoćan, nesposoban da izabereš, pa ti daruju svoje istine, ali vrlo često ti ne daruju mgućnost da ih menjaš, ni da saznaješ nove pa živiš sa njima i njima, jer je to jedino što znaš, i budeš zbog toga kažnjen. Rodiš se u svetu u kome imaš slobodnu volju, ali nikada ne smeš da izabereš smrt, iako nisi ni svestan da je i samim načinom života biraš ili su ti je već izabrali, jer ćeš zbog toga biti kažnjen. Imaš slobodnu volju ali ne smeš da biraš ni svaku ljubav, jer ćeš i zbog toga biti kažnjen, kao da se ljubav može birati. Katkad će od sebe kidati da bi ti bio ceo, a nekada ćeš ti biti komad koji čini tuđu prazninu. A ni jedno ni drugo nečeš izabrati. Ponekad će te voleti, a vrlo često će samo tražiti ljubav.
Rodiš se u svetu u kome je strah loša emocija a moraš se bojati dobrog Boga. U kome se potencira ljubav iz straha, a ne ljubav iz lojalnosti. Shvatićeš da je su odatle koreni egoizma. Samoživost je nametnuta. I dobro i zlo su samo reči, jer ih svako drugačije tumači. I koga kriviti zbog netačne vage? Koga kriviti zbog neispunjenih nametnutih ciljeva? I kako kriviti sebe kada nisi znao?
Videćeš mnogo nelogičnosti, neće te ceniti zbog dobrote tražiće veštinu, ali će te ipak mrzeti ako je nemaš, i žaliti te ako je imaš, i bićeš prinuđen da bežiš od sebe i sveta da se opet nađeš, ako imaš sreće da se ne izgubiš shvatićeš da se od sebe ne može pobeći, a ako se izgubiš lutaćeš zauvek.
Nećeš shvatiti ni ono- zašto, ni kako, ni kome, ni kuda, a moraćeš da koračaš, moraćeš da se budiš i da koračaš kroz minsko polje, ni sam ne znajući koliko dugo.
Verujem da ti nikada neće postati cilj ono što može spaliti vatra, ni ono što možeš izgubiti na sledećem čošku, ni ono što ti daje moć tela ali ti oduzima moć duše. Da te nikada toliko neće slomiti svet da zaboraviš da, iako se sve čini apsurdnim, negde u svojoj suštini to, ipak, nije. Verujem da ćeš kao pravi tragalac, posle izvesnog puta, prestati da tražiš van sebe, da ćeš prestati da tražiš smisao na tuđim licima, i da ćeš započeti putovanje u sebi i da nećeš ići predaleko jer je ono važno često na dohvatu ruke.
Veruj mi, nikada nećeš otkriti smisao ako ga tražiš van sebe. Jer svako nosi svoj smisao u sebi, univerzalni smisao gotovo i da ne postoji, sem, možda onog, da smo iz jedne krvi stvoreni i da se moramo voleti da bismo se razumeli. Mržnja razara, ljubav spaja.
Odaberi dobro za sebe.
Ni delo Boga koje smelo i sigurno završavaju ljudi.
Tamo gde je mrak svetlosti nema, a gde ima svetlosti život je prihvaćen onakav kakav jeste.
Svako lice koje budeš video krije tajne od života darovane, i svako traži svoje mesto na zemlji verujući da mu nešto ovde i pripada. Svako će ti reći da su planovi zreli, a da nijedno u sebi ne nosi prihvatanje života onakvog kakav jeste, ljudi će lagati, ponekad ne iz pakosti, već iz neznanja, reči su varljive, lica će ti reći. Sve je to bekstvo, ako se budeš pitao. Bekstvo od besmisla. I traženje smisla u ovoj prolaznosti. Ako ikada budeš razmislio o tome shvatićeš da sve to nosi sa sobom duboku tragičnost. Tragičnost ljudskog bića što mora da postoji u svoj toj izobličenosti.
Rodiš se go u svetu hladnoće, bez dlake da te štiti od zime, bez čvrstog instinkta da te štiti od zla, bez ičega u rukama, a dobiješ misao kao oružje kojim ćeš se braniti kroz život, u kome je potrebna veština.
Rodiš se bespomoćan, nesposoban da izabereš, pa ti daruju svoje istine, ali vrlo često ti ne daruju mgućnost da ih menjaš, ni da saznaješ nove pa živiš sa njima i njima, jer je to jedino što znaš, i budeš zbog toga kažnjen. Rodiš se u svetu u kome imaš slobodnu volju, ali nikada ne smeš da izabereš smrt, iako nisi ni svestan da je i samim načinom života biraš ili su ti je već izabrali, jer ćeš zbog toga biti kažnjen. Imaš slobodnu volju ali ne smeš da biraš ni svaku ljubav, jer ćeš i zbog toga biti kažnjen, kao da se ljubav može birati. Katkad će od sebe kidati da bi ti bio ceo, a nekada ćeš ti biti komad koji čini tuđu prazninu. A ni jedno ni drugo nečeš izabrati. Ponekad će te voleti, a vrlo često će samo tražiti ljubav.
Rodiš se u svetu u kome je strah loša emocija a moraš se bojati dobrog Boga. U kome se potencira ljubav iz straha, a ne ljubav iz lojalnosti. Shvatićeš da je su odatle koreni egoizma. Samoživost je nametnuta. I dobro i zlo su samo reči, jer ih svako drugačije tumači. I koga kriviti zbog netačne vage? Koga kriviti zbog neispunjenih nametnutih ciljeva? I kako kriviti sebe kada nisi znao?
Videćeš mnogo nelogičnosti, neće te ceniti zbog dobrote tražiće veštinu, ali će te ipak mrzeti ako je nemaš, i žaliti te ako je imaš, i bićeš prinuđen da bežiš od sebe i sveta da se opet nađeš, ako imaš sreće da se ne izgubiš shvatićeš da se od sebe ne može pobeći, a ako se izgubiš lutaćeš zauvek.
Nećeš shvatiti ni ono- zašto, ni kako, ni kome, ni kuda, a moraćeš da koračaš, moraćeš da se budiš i da koračaš kroz minsko polje, ni sam ne znajući koliko dugo.
Verujem da ti nikada neće postati cilj ono što može spaliti vatra, ni ono što možeš izgubiti na sledećem čošku, ni ono što ti daje moć tela ali ti oduzima moć duše. Da te nikada toliko neće slomiti svet da zaboraviš da, iako se sve čini apsurdnim, negde u svojoj suštini to, ipak, nije. Verujem da ćeš kao pravi tragalac, posle izvesnog puta, prestati da tražiš van sebe, da ćeš prestati da tražiš smisao na tuđim licima, i da ćeš započeti putovanje u sebi i da nećeš ići predaleko jer je ono važno često na dohvatu ruke.
Veruj mi, nikada nećeš otkriti smisao ako ga tražiš van sebe. Jer svako nosi svoj smisao u sebi, univerzalni smisao gotovo i da ne postoji, sem, možda onog, da smo iz jedne krvi stvoreni i da se moramo voleti da bismo se razumeli. Mržnja razara, ljubav spaja.
Odaberi dobro za sebe.
Нема коментара:
Постави коментар