Pojma oni nemaju o tome šta je čovek

Govorila sam mu,

oni me ne poznaju,

oni vide samo moju spoljašnjost,

piju sopstvenu krv predrasudama

misleći da će je i meni popiti.

Ne volim ih,

tešim se da je i mržnja potrebna da bi se kroz život išlo ponosno

i bez suza.

Pa opet, zagrcnem se kad zaboli,

pa ti vrisnem kroz vetar

neću etikete,

nisam deo mase

neću tuđe snove

ni duše koje se osuše kao zrno grožđa na suncu

Koje smrde kao trulo meso

i boje se da priznaju svoje slabosti.

Govorila sam
ovaj svet je truo,

pokvario se,

svi ti ljudi

nesvesni, prazni i tupi.

Gluvi za sve.

Pusti.

Gaze sunce nogama.

Izbezumljeno se smeju,

a oči im prazne.

Bez stida.

Govorila sam,

ne znaju ti ljudi koliko vredi duša posečenog oraha

Ali ne čuješ

puna ti usta besmislica,

pune ti oči iskrivljenih slika,

pogrešnih predstava

pa ne možeš da shvatiš

Ni pojma oni nemaju o tome šta je čovek.

Lakše je osuditi,

nego rešiti se iluzija o njemu.

I niko nas ne ubije kao oni koji nam navodno žele najbolje

za naše dobro.

I onda se stidiš natpisa

i okvira koji su ti zabijali na čelo

a samo su tupi ekseri koji ne probijaju ni malter.

I to su, najčešće, natpisi i okviri onih koji ih zabijaju.

Pa sada,

zabooravom ližem rane

dok tišine vrište u meni.

I neke površne reči

i slike.

Stid zbog tuđe sramote.

I plešem sama.

Navikla sam tako.

Muka je to,

kada je osnova trula,

kada nemaš sjaj u sebi,

i želiš da ga i drugi izgube.

Zato hajde,

izađi iz sebe

i nauči nešto više o svetlosti.